Miodrag Zec: Svaka vlast u regionu ima svoje bogataše i svoje robijaše

Ekonomije Balkana su relativno male, bazirane na uslugama koje ne daju šanse za inovacije i za prodor, kaže u razgovoru za Forbes magazin profesor Miodrag Zec, jedan od najboljih ekonomista na prostorima bivše Jugoslavije.

Podsjeća da se bogatstvo kreira inovacijama, industrijom, modernom tehnologijom, čega nedostaje na ovim prostorima.

Upozorava da se u regionu vodi pogubna politika, da je sve bolje nego imati gotov novac, što je potpuno suprotno ekonomskoj logici.

“Niko ne razmišlja o uspostavljanju ravnoteže između raznih oblika imovine i da je suština između imovine i dohotka fiksirana na prihvatljiv način. O tome se ne razmišlja i zato svaka vlast, i u Crnoj Gori, Srbiji, i u Hrvatskoj, ima svoje bogataše i ima svoje robijaše“, kaže Zec.

Smatra da Crna Gora ima vrijedan resurs – turizam, ali dosta toga radi haotično, pa će urbanizacija mnoge ljude ostaviti bez pogleda na more, ali i bez sunca.

Prema njegovim riječima, Srbija se stalno vrti u krug – čas na Istok, čas na Zapad, dok će Slovenci i Hrvati brzo shvatiti da sve ima svoju cijenu, svoj dobit i svoj trošak, jer EU nije dogovorna federacija kao što je bila Jugoslavija, pa da se „iz kase uzima kad god kome treba, a ništa se ne daje“.

Zec je redovni univerzitetski profesor u penziji i njegovi javni nastupi obilježili su medijsku sliku Srbije u post Miloševićevo doba. Nerijetko turobne prognoze i komplikovana ekonomska znanja profesor Zec uspješno predstavlja na duhovit i prijemčiv način.

Svojom harizmom pozicionirao se kao omiljeni gost i sagovornik brojnih uticajnih televizijskih i radioemisija, kao i novinskih članaka, stekavši širu popularnost u javnosti uprkos tome što je dosljedni kritičar svakog dosadašnjeg režima.

Sudbina ekonomije na Balkanu

Kakva je sudbina ekonomija na Balkanu?

Sve ove ekonomije su relativno male i završavaju kao ekonomije usluga. A usluge ne daju šanse za inovacije, za prodor. Bogatstvo se kreira inovacijama, kreira se industrijom, modernom tehnologijom. Tako da je sve ovo premali prostor i mi se svi vrtimo oko prodaje resursa.

Vas Crnogorce zapao je lijep komad resursa, dok ga još nisu upropastili, koji je najbrže rastući, a to je turizam. Vama se posrećilo, ovoj generaciji, što je prostor koji ima Crna Gora, koji jeste blagosloven ljepotama, što je sad dospio u fokus da je to roba. I vi sada prodajete dvije stvari: sunce i more. Ali dosta to radite haotično, tako da ova urbanizacija će mnoge ljude ostaviti bez pogleda na more, a boga mi i bez sunca. Ovdje se jedni drugima penju na glavu. O tome treba razmisliti. To je devastacija ipak jednog ograničenog resursa. Za razliku od vas, Srbija se stalno vrti u krug, čas na Istok, čas na Zapad, čas na Sjever, Jug.

To je tragedija Srbije, koja takođe o sebi misli mnogo dobro, što drugi ne misle o njoj, uopšte. E, sad Hrvati imaju situaciju sličnu kao Crnogorci, ali prosto njima će se desti ono što nisu očekivali. Jer je ekonomija da sve ima svoju cijenu, svoj dobit i svoj trošak. Evropa da bi opstala, ona mora biti neka vrsta federalne države, a ne dogovorna federacija. Slovenci i Hrvati su se izvještili u dogovornoj državi kakva je bila stara Jegoslavija, da se juriša na neke fondove. I to je OK. Ali ovdje još običnom građaninu nije jasno kako to i odakle ti evropski fondovi. I kako to da neko ima investicija, a mi baš nemamo. I tako dalje.

Dakle, ta pitanja će se pojaviti. Ništa, što kažu, nema bez nekog troška. A Evropa se ovdje doživljava kao neka zajednička kasa, gdje mi možemo nešto da uzmemo. Takva je bila Jugoslavija. Svi su nastavili da uzimaju, niko nije htio da daje, na kraju je to propalo.

Da li Evropska unija ima alternativu?

Sad ti kad pogledaš kreiranje bogatstva, evropska bogatstva su stara bogatstva i tradicionala bogatstva. U Evropi je jedna od najbogatijih u svijetu Louis Vuitton. Znači, on (vlasnik Louis Vuittona Bernard Arnault) ima tašne, ima šampanjac, ima luksuz. Ali u Evropi nema ni jedne brzorastuće kompanije koja obilježava 21. vijek. To su Google, Amazon, Facebook.

Ne proizvodi se ni vrhunsko oružje koje može daleko da pogodi, niti ima novih tehnologija. Evropa ima pred sobom to pitanje. Evropa jeste možda najljepše mjesto za život, ali izgubila je trku.

Sad ovo sve što dolazi, dolaze sa željom da se nešto dobije. A ne može se ništa dobiti što se prethodno nije dalo. Znači, sindrom Jugoslavije, sindrom zajedničkog kazana, gdje neko drži kutlaču i nekome daje, a nekome ne daje – neće biti, ne može Evropa tako funkcionisati. A onda birokratija Evrope se razmnožava i namnožava. Ona nema funkcionalnu upravu. Ona ima konsenzus. E, u tom smislu, vama u Crnoj Gori i Hrvatskoj taj put je možda i najbolji mogući. On neće biti poplačan toliko cvijećem koliko se očekuje, ali, objektivno, mislim da drugog izlaza nema.

Da li male zemlje imaju šanse?

Pa, imaju. Imaju šanse ako obezbijede racionalno korišenje postojećih resursa. To je more, to je sunce, to su planine, to ga još ima. I naroda još nešto ima, ali naroda je sve manje. I u tom smislu treba promišljati. Često boravim u Crnoj Gori i volim Crnu Goru, i mislim da je ona blagoslovena, ali, objektivno, vidim da se ti resursi devastiraju.

„Očekujemo Mesiju, samo nismo napisali Stari i Novi zavjet“

Postoji li čarobni štapić za naše probleme?

Mi očekujemo Mesiju, samo nismo napisali Stari i Novi zavjet. Jevreji su specijalan narod, oni su smislili priču o Mesiji, ali i oni ga još čekaju. Ali oni čekaju nekog Mesiju koji još imaginaran, a mi, nažalost, sve naše političke vođe pretvaramo u Mesije, dižemo ih u hramu na najvišu tačku, a onda moramo da ih bacamo odozgo sa sprata.

Šta mislite o programu Evropa sad 2?

Nisam detaljno upoznat sa onim šta radi (Milojko) Spajić. Isti je kazan i porezi i doprinosi, tako da on može da to premosti. Ali da će se moći ovdje finansirati penzioni sistem na bazi doprinosa – neće moći. Na bazi individualne odluke, neće se moći to uraditi. To se ne može nigdje uraditi.

Imamo liberalni američki sistem koji takođe ne funkcioniše. Znači, šta ovdje ne može da se uradi? Vi ne možete u ovako maloj zemlji, a uopšte u Evropi, da napravite nešto što se zove portfolio. Da vi svoju imovinu i dohotke uravnotežite u jedan paket koji će obezbijediti tri cilja – jedan je da imaš sigurnost, drugi je da imaš prinos, a treći, da imaš likvidnost.

Ovdje nema načina da se napravi ravnoteža između ta tri oblika svojine, između nepokretnosti, između hartija od vrijednosti, između depozita. Ovdje imamo jednu pogubnu politiku, da je sve bolje nego imati gotov novac. To je potpuno suprotno ekonomskoj logici.

Svojina koja ima likvidnost, to je gotov novac, ona mora imati svoju cijenu. Ljudi očekuju da je depozit nula, a kredit 30%. I da je rentabilnije imati tri kuće nego hartije od vrijednosti.

Nekretnine ili gotov novac?

Ekonomija je tok. Nema jezera koji ne može presušiti, a pogotovo kad imaš ovo bilansiranje. I sad su svi navalili da prave po jedan, dva ili pet stanova, kao da je cigla sigurnija od depozita. Nama fali ta ravnoteža između hartija od vrijednosti, koji imaju prinos i koji imaju sigurnost. Nama fali nešto što je bilo hiljadama godina, da je prihod od imovine 6 do 8%. Toliko je bio u Starom Rimu. Bilo da je imovina u novcu ili je u zgradi. A mi očekujemo da će zgrada ići gore, a da će novac ići dolje.

A šta kad narod ode? Ne mogu da shvatim ovoga ko narod navodi da zida…Imam naslijeđenu kuću sa sedam spavaćih soba u Republici Srpskoj, čija je cijena nula, a troškovi veliki. Jer se narod iselio i nema naroda. Što ne bi? Pa kad je Teba opustila, kad Troje nema, što bi bilo Kotora?

To samo pokazuje da nije sistem napravljen tako da ja kao pojedinac optimizujem svoju imovinu. Koliko u kući, koliko u akcijama Telekoma, koje nemaju ni Crnogorci, ni Srbi, koliko u depozitu i da to bude ravnoteža, pa onda preduzeće čime treba da se bavi i šta treba, desiće se kao sa komunizmom.

Ima “Radoje Dakić“ i zgrade i opremu, ali nema proizvod i propao je. To će se desti. O tome niko ne razmišlja da postoji ravnoteža između raznih oblika imovine i da je suština između imovine i dohotka fiksirana na prihvatljiv način.

O tome se ne razmišlja i zato svaka vlast, i u Crnoj Gori i u Srbiji i u Hrvatskoj, ima svoje bogataše i ima svoje robijaše.

Autor: Danijela Lasica, Forbes Crna Gora